Изражајност

Пројекат „Изражајност”, који има за циљ образовање младих људи укључује се у програм „Негујмо српски језик”.

Организација се труди да посети што више градова и школа широм Србије и дијаспоре где живи српски народ. Караван културе говора „Проговори да видим ко си” допутовао је и у нашу школу. Тако је у оквиру овог програма у Будимпешти била дводневна посета, једног од оснивача удружења и глумца, Милана Босиљчића, која је имала за задатак да едукује гимназијалце Српског образовног центра „Никола Тесла”. Предавања у току ова два дана имала су предодређену сатницу од три сата, али радозналост и интересовање ученика је било тако велико да је сатница била продужена. Представивши се и поделивши поклон-књигу, уџбеник, који служи као додатно средство за боље усмено изражавање, предавач је започео своје предавање.

На самом почетку предавања представио је културу говора. Гимназијалци су као први, од неколико задатака имали да размисле и продискутују о томе шта је заправо култура говора. Уз помоћ предавача закључили су да култура говора представља начин нашег изговора, гестикулације, става, кретања, треме, акцентуације, артикулације, дикције, темпа и ритма говора... Било је речи и о томе колики број речи просечно у току дана користи човек и колико заправо има речи на пример у речнику који формира Матица српска и колико је заправо мали број речи које човек користи, због тога што неке речи понавља више пута у току дана.

Након излагања уследио је следећи задатак. Задатак је био такав да су гимназијалци требали да уз примењено знање покушају, и то на што бољи начин, у трајању од неколико минута да представе себе (своје врлине и мане, одакле су, шта воле, а шта не...). Неки су имали велику храброст, те су се за то пријавили као добровољци, док је друге изабрао сам предавач. После излагања сваког од ђака уследили би коментари и сугестије слушалаца. Највећи утисак је оставила једна ученица из Ужица која је гестикулационим покретима, чиме је применила стечено знање, успела веома лепо да појасни како у Ужицу праве комплет лепињу.

На крају првог дана уследио је и домаћи задатак, који је био да ученици припреме излагање о неком граду или некој особи. Потом је уследио растанак.

Одмах на почетку другог дана прво је поновљено градиво са пређашњег предавања, а затим су уследиле занимљиве вежбе. Уставши са својих места ђаци су пажљиво посматрали прву од предстојећих вежби, како је и шта предавач радио, а затим су покушали да понове вежбу, односно више вежби за дисање. Неке су биле компликованије, те су поновљене више пута.

На крају вежбе дисања, уследио је нови занимљивији задатак. Његова сврха била је та да ђаци уочавају ствари својим периферним видом. Ђаци су морали да се крећу по одређеном делу простора праволинијски, али тако да не скрену поглед, већ само да гледају испред себе у једну тачку. Када би предавач рекао стоп, ђаци су морали да се „заледе”. Тада би он пришао једном од њих и питао шта види тако да се не помера, односно шта види својим периферним видом.

На завршетку уследила је и трећа вежба, замишљање лопте. Гимназијалци су морали да укључе мало своје маште. Требали су да се играју замишљеном лоптом. Прво је почело између два ученика, затим се проширило на четири, а затим на још више особа...

За крај је остављено излагање домаћег задатака. Неки су успели да примене знање и да на одличан начин представе своју изабрану тему. Тако се завршило дводневно предавање и дружење у оквиру овог програма. Oву изузетно корисну радионицу финансирала је Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону. Посебно се захваљујемо Арноу Гујону, директору поменуте управе.