Поклони од срца

Радост даривања је посебна врста радости. Највише их је крајем календарске године када се ближе божићни и новогодишњи празници. А колико култура, толико и обичаја и повода за даривање. И свима је заједничко да давањем усреће некога. У Мађарској је од 30. новембра до 21. децембра омиљени догађај, Mikulásgyár (Деда Мразова фабрика). Организатор је истоимена задужбина, а Црвени крст и Пошта Мађарске су покровитељи. Тада деца, али и одрасли учествују у припреми поклона другој деци, нарочито оној којој је потребна пажња у недостатку њихових ближњих. Поклони су намењени за незбринуту и сиромашну децу и децу без родитеља, као и за одрасле који су стари и болесни. Ту су укључене и друге донације у виду oдеће и трајних намирница.

Најмлађи из Српске школе „Никола Тесла“ су учествовали у овој акцији. Све три узрасне групе: Зечићи, Пужићи и Јежићи, су за своје другаре понели различите ситнице које ће их обрадовати. Ту је било сликовница, бојица, лутака, аутића, торбица, плишаних играчака и друштвених игара. Поклоне су заједно са васпитачима упаковали најлепше што су знали и умели и упутили се у Парк Millenáris, у Будиму, где их је сачекао Деда Мраз. Њему су предали своје шарене пакетиће од срца које ће он да проследи тамо где га нестрпљиво чекају. Деца су у овом догађају учествовала искрено, са пуно љубави, поклањајући своју најдражу играчку или омиљену књигу која је и њима донела радост а коју желе да поделе са непознатим вршњацима. О томе шта значи, какав је то осећај даривања али и примања поклона, васпитачи су спонтано разговарали са децом. Циљ је био да се од раних дана уче да неког усреће и да са неким поделе оно што имају. Причали су о томе да поклон може бити материјалан, опипљив, али да је поклон и лепа реч, гест, загрљај, помоћ другару у невољи. Лепо је видети радост на нечијем лицу. Дирљиво је управо то што тада знамо да је неко мисло на нас и да нисмо сами. И само сазнање да је неко мислио на вас, да нас неко воли, има непроцењиву вредност. Деца су кроз разговор са васпитачима сазнала да има људи, па и деце који немају ништа, који су тужни, напуштени, болесни, сиромашни. Посебни дани, као што је Божић, су прилика, да будемо прави хришћани. Деца су се возила метроом и тролејбусом до Будима. Свугде су се лепо понашали јер су знали да имају мисију. И то је изванредан осећај. Успомене које дете стекне у раном детињству прате га кроз читав живот. А ово ће остати ведре и топле успомене. А сваки дан може да буде дивна прилика да некога усрећимо. За диван доживљај заслужне су васпитачице: Вера Кривачевић, Ивана Шимпрага, Катарина Тричковић, Валентина Пауљевић, Виолета Станчић, Гордана Милисавић и Марко Гажић.

Активности у духу празника се настављају. Малишани су писали поруке Деда Мразу и Божић Бати шта би и сами желели да им донесе, правили су ирвасе од картона и папира у боји, кућице и новогодишњу декорацију, спремају се честитке за маме и тате.

Спремају се ових дана у луткарско позориште Бабсинхаз (Bábszinhaz) и да праве божићне медењаке. Све светлуца од шљокица и дечијих осмеха. Е, да нема празника, требало би их измислити управо због деце.