- Славица Зељковић
Хајде свете, буди дете
Стижу јутрос слике из дворишта ловранске школе. Шаље их учитељица Софија Иванов. Прекрасан призор зимске чаролије. Дечаци и девојчице одевени у топле јакне уживају на паузи између часова играјући се на снегу. Прште грудве на све стране, испод шарених капа вире срећне очи. Све као са разгледнице и из Змајеве „Зимске песме“:
![](https://static.wixstatic.com/media/4e5645_5059410966244b3ba2a03cd160eb2072~mv2_d_1651_1238_s_2.jpg/v1/fill/w_147,h_110,al_c,q_80,usm_0.66_1.00_0.01,blur_2,enc_auto/4e5645_5059410966244b3ba2a03cd160eb2072~mv2_d_1651_1238_s_2.jpg)
А шта може зима мени,
Шта ми може, шта ми сме?!
Нек ми носић поцрвени,
Ето то је, то је све!
![](https://static.wixstatic.com/media/4e5645_d4a281dd2e904c36a5baf990bfda60a4~mv2_d_1651_1238_s_2.jpg/v1/fill/w_147,h_110,al_c,q_80,usm_0.66_1.00_0.01,blur_2,enc_auto/4e5645_d4a281dd2e904c36a5baf990bfda60a4~mv2_d_1651_1238_s_2.jpg)
Обема рукама грабе снег и расипају га као шећерни прах по лицу, ушима, врату. Од жеље да га додирну и осете, неки су и рукавице скинули. Ужелела се деца снега кога ове благе зиме скоро да није било.