Свечана предаја пантљика je догађај о коме слушамо од када смо сели у гимназијске клупе. Нестрпљиво смо је ишчекивали, а успут нисмо ни приметили како је време брзо пролетело. Сада пак стојимо пред вама у свечаним хаљинама и оделима, спремни да се окитимо свиленим пантљикама (врпцама), и покажемо шта смо све постигли и научили за ове четири незаборавне године у Српској гимназији „Никола Тесла” у Будимпешти.

Припрему овог веома важног догађаја је поверена ученицима 11. разреда. Они су са својим разредним старешинама Јованом Вечић, Радивојем Галићем и Зорицом Панчић припремили незабораван програм у будимском Културном центру МОМ који се одржао 6. децембра са почетком у 19 часова.

Овај изванредан догађај су својим присуством учинили још посебнијим Њена екселенција Александра Ђуровић, амбасадорка Републике Србије у Будимпешти, Немања Обрадовић, први саветник при Амбасади Босне и Херцеговине у Мађарској, др Јованка Ластић, председница Самоуправе Срба у Мађарској и протојереј Зоран Остојић, архијерејски намесник будимски.

Пре самог доласка публике, са сређеним фризурама и шминком, обучене у предивне хаљине појавиле су се девојке заједно са момцима који су носили свечана одела. Иако су дванаестаци последња три месеца провели, спремајући кореографије и плесне тачке до самог савршенства, пре почетка програма још једном су пробали нумере. Док су гости улазили и седали на своја места на платну су се мењале фотографије или боље рећи успомене матураната сакупљене у четири године заједничког живота.

Програм је започео обраћањем водитељке Магдалене Анић, ученице 11/ц и Ченге Ђене, ђака 11/а разреда. Оне су се захвалиле присутнима на доласку и пожелеле им леп провод. Уследила је додела пантљика матирантима попраћена пригодном лаганом мелодијом, чинећи цео догађај посебно магичним. Том приликом иза матураната биле су пуштане занимљиве фотографије из периода њиховог раног детињства, а све у жељи да се те свечане вечери прикаже колико су далеко стигли и колико ће још даље морати ићи. Заједно са матурантима на сцену су ступили и њихове разредне старешине: Ален Нађ 12/а, Јулија Младеновић 12/б и Драгомир Дујмов 12/ц. Наиме, треба да се призна, ипак је требало неко да их предводи и да пази на те некада мале, а сада већ одрасле „балавандере”, Нису били заборављени ни разредници из Српског ђачког дома Милица Живковић, Весна Пинтер, Оливера Јаковљевић. Затим су ученици 12. разреда свечано уручили поклоне Аници Пандуровић, директорки  Српског образовног центра „Никола Тесла” у Будимпешти, директорки Српског ђачког дома Гордани Ђерђ, и Кристини Бекић заменици директорке школе.

Одмах потом су Андреа Брезић из 11/б и Сара Дахан ученица 11/а разреда, прочитале своје беседе на српском и мађарском језику из ког ћемо овом приликом издвојити део који је дирнуо све присутне: „Сви ми видимо само срећна и насмејана лица, прелепе хаљине и одела, која су украшена пантљикама. Пантљике вечерас нису само једна тракица, већ признање да сте успели, и то заједно. Хајде, осврнимо се још једном, та сад насмејана лица током четири године делила су са вама сузе, непланиране осмехе и тајне договоре између часова. Заједно сте постали ово штo сте данас. Делили сте победе и поразе. Предавали сте празне тестове, договарали се око одлагања истих”. Потом је уследио скеч који су написали: Ирина Мутавџић, Борис Хузејровић, Андреа Брезић и њихова разредна, професорка Јована Вечић, под називом „Свуда по свету”. Ово кратко, узбудљиво и комично дело је представљало емисију која је за своје госте имала бивше ученике гимназије који су се присећали најупечатљивијих догађаја током њиховог школовања. Скеч је са ученицима увежбала професорка Јована Вечић. Њихов напоран труд и рад је био награђен громогласним аплаузом.

На сцени су их затим замениле представнице слављеника:  Дуња Илић, ученица 12/ц и Јована Миодраговић, ђак 12/б разреда. Оне су том приликом прочитале своје емотивне и срцепарајуће беседе: »Кажу, волети је једна од најузвишенијих емоција коју човек, добије ли прилику, може да осети у свом живот. Вечерас, обасјани светлом свих претходних генерација које су пажљиво корачале овом сценом, са пантљикама које нам се поносно сјаје на грудима, наша срца су преплављена управо том истом емоцијом – симболом четворогодишњих успона и падова. 

„Гимназија, а шта ћеш после?”, питали су нас после осмог разреда. Одговорили смо: „Не знам”. „Има времена”.„Гимназија, а шта ћеш после?”, питали су нас након прве године. Одговорили смо: „Нисам још разишљала о томе”. „Има времена”. (…) Е, па, другари, мислим да нам време полако истиче.  Дошло је време да се окитимо пантљикама и заплешемо у будућност која нас нестрпљиво очекује. (…) Наравно, било је и момената када смо хтели да одустанемо, а било је и таквих који су били верно праћени тренуцима у којима смо се осећали да стојимо на врху света. (…), време нам полако истиче. Зато зграбимо овај тренутак, зауставимо време на трен да погледамо око себе у све људе који су заслужни за то што стојимо овде. „Гимназија, а шта ћеш после?”, питали су нас поново. Захваљујући свима вама наш одговор је сада сигуран: доктор, инжењер… (…) Природа путева је да се спајају и раздвајају, укрштају и разилазе. Међутим, дубоко у себи знамо да нам је суђено да наши путеви буду вечно испреплетени, и да ћемо у срцима заувек остати исти они ђаци Српске гимназије „Никола Тесла” у Будимпешти као што смо то и вечерас«.

Затим нас је својим присуством на сцени почастила директорка Аница Пандуровић са охрабрујућим и поучним говором упућеном матурантима. Директорка је надахнутим речима цитирала мудре мисли великог српског научника Николе Тесле. Најзад је дошао и узбудљиви тренутак који смо сви чекали. На сцени су се појавили матуранти. Ученици 12/ц  разреда су плесни део отворили, изводећи прелепе староградске српске игре. Свечани програм је настављен елегантним валцерима у извођењу сва три разреда посебно. Након валцера који су својом грациозношћу одузели дах публике, дошао је ред и на модерне плесове. Енергични покрети, живахна музика и многа насмејана и поносна лица појавила су се на сцени, дајући све од себе да буду што бољи. Придружили су им се и разредне старешине, чинећи цео плес још бољим. На самом крају дошао је ред и на родитеље. Њима је понуђена јединствена могућност да на бини заплешу са својим матурантима.

Ово је било јединствено и незаборавно искуство. Био је то тренутак где се завршава,  а истовремено и почиње један нови део наших младих живота.

 

Ања Танасковић, 12/ц