Наши гимназијалци поводом рођендана великог српског културног и националног прегалника, полагањем венаца одају почаст Вуку Стефановићу Караџићу, најзначајнијем реформатору српског ћириличног писма и утемељивачу нашег модерног књиженог језика.

По вишедеценијском обичају ученици Српске основне школе и гимназије „Никола Тесла” у Будимпешти предвођени својим учитељицама и професорима поводом рођендана великог српског културног и националног прегалника, полагањем венаца одају почаст Вуку Стефановићу Караџићу, најзначајнијем реформатору српског ћириличног писма и утемељивачу нашег модерног књиженог језика.

n

Тако је то било и тог помало магловитог новембарског дана, на сам Митровдан, када су представници 9-их разреда наше гимназије на челу са професорима Изабелом Данко, Верицом Симић и Драгомиром Дујмовом пошли у будимски Табан где су спрам чувене гостионице „Код златног јелена”, негдашњег стецишта српских интелектуалаца, код спомен-бисте Вука Караџића (рад вајара Небојше Митрића) Сара Дахан и Милош Јакшић, ученици 9/а разреда положили венац дужног поштовања. Том приликом професор Дујмов је говорио о везама Вука Караџића са Будимом и Пештом, где је често боравио. После тога су ђаци обишли и спомен обележје које се налази надомак Вукове бисте. То је споменик који се налази на месту срушеног српског саборног храма у близини Елизабетиног моста. Овде је професор Дујмов укратко упознао ученике са историјатом негдашње српског катедралног храма и будимског Табана, где су вековима живели и Срби.

nn

Д.Д.

nn

Вук у Будиму

nn

Заслугом Стојана Д. Вујичића испред гостионице „Код златног јелена” 1987. године постављена је биста Вука Караџића, рад вајара Небојше Митрића. Вук загледан у здање бившег стецишта српских књижевника озбиљно и постојано посматра остатке некадашњег Табана и мада не говори о томе, све ће бити да се у својој ћутњи најчешће присећа давно минулих дана. Не верујем да се при том радо присећа Будима, јер најчешће га је овде невоља доводила. Први пут је Вук у Будим дошао уз помоћ Марије од Станисављевић: због ноге. У пролеће 1810. још се нада надао да ће му лековите топлице будимских брда излечити згрчену леву ногу. Уместо оздрављења, срео је пријатеља од кога се никада није одвајао. Овде је први пут опасао штулу која га је пратила по свим путевима које му је судбина наметнула.

n

Када је због несмотрено изговорене реченице младог лекара средином марта 1814. побегао из Беча, одушка је нашао у Будиму. Нико му овде није претио да ће му одсећи ногу. Но, већ на путу за Будим заболеле су га очи и бол ће га мучити два пуна месеца. Али, Будим је имао и своје добре стране. Имао је, примера ради, једног Луку Милованова, учитеља, с којим ће Вук делити квартир. Вуку ће поћи за руком да натера Луку да допуни и преправи свој „Опит”, од којих су неки листови од рукописа подерани, неки упрљани (н.п. он завијао у њи кобасице или печено месо), а неки сасвим изгубљени – записао је на једном месту Вук. Вук ће у Будиму упознати и Јосифа Миловука. И с њим ће дуго година друговати. У Пешти ће такође упознати и студенте Пештанског универзитета: Димитрија Давидовића, Димитрија Фрушића и Саву Мркаља са којима ће се доцније дописивати и чешће посећивати.

nn

(Из књиге Драгомира Дујмова: „Будимпештом српски знамен”)